Писмо Светоме Сави
Период од Светог Николе до Савиндана у мојој породици увек је посебан. Дани одишу свечарским духом и сви смо некако посебно пажљиви и дарежљиви једни према другима.
У предвечерје овог Божића мисли су ми кренуле у далеку прошлост. Ројиле су се једна за другом и отишле од мене десет векова уназад. Дошле су до древних Немањића, оснивача наше државе, а најдуже остале код највећег и мени најдражег Растка Немањића.
Недостаје нам његова мудрост, и у размишљањима како да прескочим то време које нас дели, почела сам у мислима да пишем писмо нашем просветитељу.
Не знам како да му се обратим, како да га ословим, али имала сам потребу да му кажем да нешто на овоме свету и у овоме времену није како треба.
Људи, одрасли људи, они од којих ми деца треба да учимо и да нам буду узори, отишли су предалеко од нас. Имају неке циљеве ка којима стреме а не обазиру се, и не држе на окупу оно што су створили, оно одакле су потекли. Породицу.
Тако је било поштовани наш Свети Саво и у Твоје време.Браћа су се завадила око трона, власти, моћи, али разум, братска љубав,слога и тежња ка заједничком напретку вратили су их на прави пут. Надам се да ћеш наћи начин да нам вратиш те врлине у срца и да окренеш луде главе ка правим вредностима.
Славимо те сваког 27. јануара, присећамо се твојих просветитељских заслуга, а скоро да смо заборавили да читамо и пишемо.Треба да нас је срамота и од Тебе и од нас самих. Имамо скраћенице за већину речи када пишемо поруке, а читамо углавном када морамо. Не служе нам на част ове речи али су искрене. И за ово те молим да нас вратиш нашем богатом, лепом језику и памети, да га користимо и негујемо како Бог заповеда.
Стално слушам о неким поделама и припадностима. Људи се у ово наше време деле на своје, наше, неке туђе,а опет сви се боре за некога и да тамо некоме, или свима, буде добро или боље. Много тога ми ту није јасно и вероватно и не треба да ми буде јасно за ово време садашње. За време прошло знам да се народ окупљао око тебе као духовнога вође, просветитеља и ујединитеља.
Онда када више ниси био међу живима, некима су Твоје мошти сметале па су их спалили у нади да ће те тако убити у српском народу.Знам да знаш да нису.Својим трудом, залагањем, духовном чистотом и величином, оставио си нам аутокефалну Српску православну цркву, а ми теби на том месту, на Врачару дижемо велелепни храм у коме се окупљамо и у добру и у злу.
Са жељом да буде много више доброг у овом мом времену, да мој народ не буде никада више бомбардован, али и да ми никада не заборавимо чији смо потомци, молим те Свети Саво поведи нас правим путем. Отргни свој народ од заборава и сети нас се док походиш своје задужбине од Хиландара, светогорских манастира, Жиче, и прођи својим храмом у мом Београду.
Хвала за све што си нам оставио и помози да то сачувамо и не заборавимо.
Не знам да ли је ово моје писмо достојно Светитеља и Просветитеља, али је искрено и изашло је из душе једне девојчице која расте у светосавском духу и сваке године баки учитељици у пензији честита славу Светога Саву.
Ученица Наталија Цветковић VII2
Обраћање директорке школе Марије Чекановић поводом прославе школске славе Свети Сава
Верници и црква славе Светог Саву или Савиндан, посвећен утемељитељу српског православља Растку Немањићу, просветитељу и првом српском архиепископу, човеку који се својевољно одрекао земаљске власти и замонашио се.
